Ko su vile u Srbiji?
Vile su u današnje, moderno vreme, predstavljene kao mitska, magična ili magijska bića, poznata u evropskom tradiciji i folkloru, posebno u keltskom, slovenskom, engleskom, francuskom i germanskom folkloru.
One su, takođe, opisane kao natprirodna ili vanprirodna bića. Zavisno od kasnije religije, nekog od gore pomenutih naroda, predstavljene su kao divna duhovna bića koja pomažu ljudima, ili demonizirani anđeli – demoni (u hrišćanskoj religiji), zatim kao niža božanstva u predhrišćanskom i paganskom periodu, takođe i kao duhovi naših mrtvih ili kao Elementali. Niko ne zna kako nastaju u njihovom ili našem svetu, ali neka usmena predanja kažu da vile imaju poreklo od dece, koja su pila vodu sa izvora na kome se kupala Boginja. Bogu se to jako dopalo, pa ih je blagoslovio i podario im ovo obličje i ovu vilinsku ulogu. S druge strane, postoji verovanje u narodu da se vile rađaju iz rose ili izrastaju iz cveća.
Sve priče o vilama se baziraju na narodnom verovanju i usmenom kazivanju (svakog podneblja ponaosob), one nemaju jedinstven izvor, ali su ipak vrlo slične, odnosno, osobine vila su neverovatno slične bez obzira na geografski lokalitet, i sa istom mitološkom bazom. Pod ovim se misli na vilinsko prikazivanje, njihovu magičnost, specifičan izgled: prelepe su uvek, imaju divan stas, magičnu snagu i moći, ali i potencijalno lukavstvo. Zbog ovoga je epitet vilinski u kasnijem periodu vrlo često značio čaroban, začaran, magijski i slično. Negde su predstavljene niskim, a negde divovskim rastom.
Na prostorima Srbije, mitologija je vrlo raskošna, ali vile ipak zauzimaju najistaknutije mesto, kao najpoznatija i najpopularnija natprirodna bića. Potpuno sam sigurna da ne postoji niko ko nije (makar) čuo za njih. Tako su vile postale sastavni deo slovenskog, pa i srpskog folklora, nerazdvojni deo, pravi dragulj naše usmene i (nešto malo) zapisane tradicije. Mnogi ljudi tvrde da ih viđaju, a neke žene i devojke se kunu da „rade“ sa njima! Verujem, ako ništa drugo, svako bi voleo bar jednom u životu da vidi ova predivna bića.
Jesu li vile dobra ili loša bića?
Naravno, kao i sve u životu, sve se deli na dobro i zlo, svetlo i tamu. Tako je i sa vilama, ima dobrih, milosrdnih, obožavateljki ljudi uvek spremne da pomognu ljudskoj rasi, pričljive, nasmejane i raspevane. One su sinonim za sve što je lepo, za sve lepe poklone prirode čoveku i, one u nama podstiču uvek lepe emocije. Nasuprot njima postoje „opasnice“, koje često nisu dobre volje, umeju da budu lukave, zle, da zavode i „začaravaju“ ljude i, čak da im zagorčaju život do krajnjih granica. To, uglavnom zavisi od ponašanja ljudi, i zbog toga, i vilinska dobrota i vilinski gnev su samo posledica ljudskog ponašanja. Ali, bile one dobre ili ne, uvek su ženskog pola u našem narodnom predanju, žive u prirodi, pored jezera i reka, šumama, ređe u planinama, na poljima i svuda gde je priroda raskošna, imaju predivna krila i vrlo često duge prelepe kose, one najmoćnije vile imaju zlatnu kosu. Nisu smele da izgube ni jednu vlas svoje kose, jer je njihova snaga ležala upravo u kosi. Nosile su bele, tanke haljine, pa su ih ljudi, u narodnim pesmama, zato zvali „bele vile“. Vrlo retko su bile gole, ali onda im je duga kosa prekrivala grudi i sve drugo što „treba prekriti“. Kažu da imaju magareće nogice, ali ja lično u to ne verujem, jer predanja drugih naroda o tome ništa nisu rekla. Takođe, u pripovedanju drugih naroda, u vilenjačkoj zajednici postoje i muškarci, vilenjaci.
Vile se nastanjuju ispod svetog vilinskog drveća, a igraju se često vijajući po drveću. One, takođe, imaju i svoje dvorce, koji su prepuni cveća i svetlosti, ali su nedostupni ljudima, jer ljudi ne znaju kako da dođu do njih, ne znaju gde su portali! Mogu ih videti samo inicirani i to samo ako ih vile lično uvedu u svoje kraljevstvo. Neke vile su gradile svoje dvorce u oblacima. Na drugim, ljudskim mestima gde se one vijaju, igraju, vesele ili makar prođu, sve oživi i nabuja od energije, ponekad i na čudan način: vrba živi toliko dugo koliko vile borave na njoj, brest im je omiljeno stanište i od njega ne vole da se sele, ako su pored jabuke – ona će olistati i procvetati ali rod neće imati, beli luk pored koga su prošle vile omogućiće besmrtnost onome ko ga pojede, od vilinske paprati dobija se moć nevidljivosti i, tako redom… Vile imaju svoje biljke, prenose na njih svoju moć i na taj način čovek može da se okoristi vilinskom magijom.
Postoji mnogo različitih tipova vila, zavisno od njihovih „uskih specijalnosti“: isceliteljke, biljarice, brodarice, suđenice, zaštitnice putnika, prijateljice moreplovaca, ratnice, dobrice, ljutice, prizivačice kiše, oblakinje, posestrime junaka, bele vile, posrednice u ljubavi, prijateljice mrtvih duša, pomagačice, odmagačice, pastirice, provodadžike… kažu da ih ima tri stotine vrsta, baš koliko ima i vrsta deteline. Ona detelina sa četiri lista je vrlo dragocena. Najlakše se traži uz kornjačinu pomoć. Detelina sa pet listova prevazilazi svojim mogućnostima svaku drugu. Pravi je raritet i nalazi se i raste samo tamo gde je vila pljunula, a to je nešto sasvim neprimereno vili, i ne dešava se često – samo jednom u sto godina.
Meni su sasvim slučajno (ili namerno?) najdraže suđenice, jer mi je baka pričala o njima, kada sam bila sasvim mala. Suđenice su tri vile, izvanredne lepote, nevidljive čovekovom oku, sa kosom koja pada do zemlje. U prva tri, najkasnije do sedmog dana života , posećuju novorođenče, obično oko ponoći. Stanu pored kolevke i smišljaju sudbinu deteta… Šta one odluče, takva će sudbina biti detetu, što praktično znači da detetova sudbina zavisi od trenutnog raspoloženja vila. Mnoge majke su se krile da bi čule „osudu“ suđenica, jer su mogle samo da ih čuju (rekli smo, ne i da ih vide). Ako bi čule nešto neprijatno o sudbini svoga deteta, kažu ljudi, ma šta ta majka radila, uvek i isključivo se događalo baš ono što su suđenice presudile, nikakav čovekov napor to nije mogao da promeni…
Vile imaju nešto ljudsko ili ljudi imaju nešto vilinsko?
Shvatajući da vile nisu uvek u „dobrom raspoloženju“, baš kao i ljudi, ljudi su vrlo često pokušavali da ih unapred odobrovolje, ostavljajući im šećer, hleb i cveće na mestima gde one borave. Na lokalitetima gde su Srbi (i Sloveni uopšte) obitavali, poznata su mnoga mesta vilinskog boravka: Ašanj planina, pećina Jajevica, kamen Korito Vilino, put između Velike Ivanče i Kosmaja, planina Koma i tako dalje.
Narod im je davao ljudska imena, ali ponekad i vrlo čudne nadimke (opisujući tim nadimkom ili njihove magijske moći ili njihov fizički izgled): Danica, Đurđa, Etovija, Žaba-devojka, Jana, Jerina, Lena, Morina, Nadanojla, Ružica…
Jedna od najpoznatijih vila u srpskom folkloru je vila Ravijojla, kažu da je živela (a možda i sada živi) na Goloj planini, čuvala je devojčice kojih su se roditelji odrekli i „pripremala“ ih da i one budu vile. Njen raskošan glas je bio nadaleko poznat, savršeno je poznavala biljke, lečila je, pomagala brodarima… Mi je najbolje poznajemo po njenom velikom prijateljstvu sa Kraljevićem Markom, kome je bila neizmerno odana i kome je svesrdno pomagala. Imala je dve sestre, Janojlu i Dragojlu i tu počinje njihova priča… Čuvši za sirotinju jednog sela, Janojla je poklonila selu izdašan izvor i selo se obogatilo zbog njega, a Dragojla je napravila za jednu crkvu. Ali, nakon što su se obogatili, seljani su postali oholi i nezasiti. Sestre su se naljutile, Ravijojla je učinila da izvor presuši, crkvu je srušila i onda su sve tri napustile to mesto (baš kao što bi uradila i ljudska bića kada se naljute). Nikada se više nisu vratile. Fascinantno je koliko divnih poruka kroz vilinske priče možemo čuti!
Vile se nekada zaljubljuju i udaju za obične muškarce i, onda vode prilično normalan i smiren život, njihov muž tada postaje „vilenjak“ i on dobija „natprirodne“ moći, koje su nedostupne običnom smrtniku, ali su i dalje ostajali smrtnici (nisu ženidbom sa vilom postajali besmrtni kao vile). Ali, ako se nesrećno zaljube, onda mogu biti veoma osvetoljubive, bez trunke milosti! Ali, vrlo retko se dobrovoljno udaju za ljudsko biće! Obično su to nasilne udaje: zbog ucene ili otmice. Pojašnjenje: vile su imale krila i okrilje, a baš u okrilju su se nalazile njihove natprirodne moći, kao što se u njihovoj kosi nalazi njihova snaga. Kada su se kupale, u reci ili jezeru, one su skidale svoja krila i okrilje. Onaj ko bi uspeo da ukrade njihova krila i okrilje, postajao je njihov gospodar i one su morale da ga slušaju! Takvi muškarci su obično tražili brak sa vilom, jer su one bile neobične lepote! U takvom braku, ona ostaje bez krila i bez svoje prirodne slobode i, ona živi za dan kada će svom mužu oteti svoja krila i okrilje i ponovo steći i slobodu i vratiti sve svoje moći. Kada bi ovo uspele, osvete su bile ogromne, jer niko, a najmanje vile, ne voli da trpi poniženja! Vile su posedovale i luk i strelu. Često u narodnim pesmama imamo prikaze vila, kako jašu na konjima i idu u lov… Ovaj deo (po meni) nije ispravno predstavljen, jer su vile zaštitnice kompletnog biljnog i životinjskog sveta, tako da ubijanje životinja nije prirodno za vile… One jesu imale luk i strelu, ali njima su gađale one drznike koji su se usudili da ih uvrede! Takođe, u usmenim predanjima nekih zapadnoevropskih naroda, vile su predstavljene i kao ratnice, uvek na strani dobrote, tako da je to još jedan od mogućih razloga zašto su imale luk i strelu.
Kada su pribegavale lukavstvima, ili kada su želele da se sakriju od ljudi, mogle su da se pretvore u neku životinju, najčešće i labudove, sokolove, konje i vukove.
Gde su sada vile?
Vile su sve ređe među ljudima, neki misle da su potpuno nestale. Kažu da su ostavile ljudski rod, da se sam izbori sa zlom koji sam i stvorio, a sada više ne može da ga obuzda! Ja mislim da su one i dalje tu, samo mi više ne možemo da ih osetimo, vidimo ili čujemo, jer smo se potpuno odvojili od prirode, jer smo zaboravili svoje korene i vezu sa prirodom. Drugi, opet, smatraju da su vile sasvim zaboravile ljudski rod, jer su želele da sebe same zaštite od svega rušilačkog, svega što je ljudski. A to je najtužniji deo ove priče, jer kažu, vilinska pesma je najdivnija, zanosna i neodoljiva! Njihova pesma je ispevana notama magije, koje samo sledbenici duhovnog razvoja mogu razumeti.
Neizreciva je šteta ne čuti njihovu pesmu bar jednom u životu…
Ali, ako ste baš vi ona srećnica koja će videti ili čuti vilu, pazite… Morate biti strpljivi i smireni. Njih nećete lako nadmudriti, jer su one stotinama puta pametnije i moćnije od bilo kog ljudskog bića. I fleksibilnije su. I dovitljivije su. Zato neki kažu, da bi njihovo novo stanište moglo biti i internet!
Ali, ne morate se mene plašiti, ja nisam vila, ja sam savremena veštica…
Naslovni photo: https://pin.it/4PHe79P
