O prazniku, tradicija i istorija...
Ovo je praznik sećanja na pretke. Kao i svi ostali slovenski praznici, ovo je predstava posebnog oblika harmonije Univerzuma. To je trenutak kada se otvaraju vrata druge realnosti.
Radi se o specijalnom nazivu za posebne zadušnice kada se, prema istočnoslovenskim verovanjima, duše preminulih predaka vraćaju na zemlju. Uobičajena obredna odlika ovih praznika su trpeze, koje se odvijaju po određenim pravilima uz obavezno pozivanje pokojnika na trpezu (ili postavljanje obredne hrane za njih). Duše svih umrlih nazivaju se dedovima, bez obzira na godine i pol. Čak su i umrla deca smatrana dedovima godinu dana nakon smrti.
Dedovi su, takođe, generalizovani simbol za preminule rođake, počevši od osnivača Roda. Redosled u uređivanju obreda poštovanja predaka kod svih Slovena prilično je sličan. Praznici su manje-više slične prirode, zadržavajući mnoge karakteristike rituala plemenske zajednice. Postoje direktni dokazi o masovnim komemoracijama predaka. Slovensko paganstvo se u velikoj meri zasnivalo na kultu predaka, na posebnom poštovanju starih članova zajednice i pokojnih predaka.
Kako se proslavljaju Dedovi...
Praznik jesenji Dedovi se zove i Dmitrijevski dedovi, obično se pada krajem prve nedelje novembra, ime (kao i datum koji kasni skoro nedelju dana) povezano je sa Svetim Dimitrijem Solunskim, ali postoji ogroman broj dokaza da je ovo zapravo drevni običaj, koji datir još iz predhriščanskog vremena. Iako bi ovaj praznik uvek trebalo da se obeležava 31. oktobra – 1.novembra, ovaj datum je ipak promenljiv, samo se u katolicizmu nikada ne menja (1. novembar je Dan Svih svetih a 2. novembar je Dan mrtvih).
Iako ima više zadušnjica u toku kalendarske godine, ovi jesenji Dedovi su smatrani možda i najvažnijim od svih. Ako se zagledamo u Srednji vek, videćemo da su Kelti zdušno čuvali svoj praznik Samain od najezde hrišćanstva. Shvatajući da je nemoguće da narod zaboravi svoje praznike od „postanka sveta“, pribeglo se lukavstvu i odlučeno je da ovaj praznik pod drugim imenom bude uveden u hrišćansko bogosluženje. Zato je u VII veku rimski papa Beneficije IV ustanovio 1. novembar kao Dan svih Svetih, u nameri da odvrati Evropljane od paganskih običaja. Kasnije je 2. novembar ustanovljen kao Dušni dan (Dan mrtvih). Međutim, uprkos svim pokušajima, stari paganski praznik se još više učvrstio u verovanjima ljudi tog vremena. Ali, šta je sa našim slovenskim precima? Da li im je ovaj paganski praznik bio stran? Ispostavlja se da su po završetku žetve naši preci slavili Dedove dane, koji predstavljaju dane sećanja na naše srodnike, ali na sve naše zajedničke slovenske pretke iz sveta Nav, kako smo već rekli sve do osnivača Roda. Dedovi su duše (ili duhovi) predaka koji su „doleteli“ u Irij. Za onog koji je upravo umro se govorilo da je „otišao kod dede“ ili da „šeta sa dedom“. „Deda, dođi na ručak!“ – reči su dece koja se obraćaju prvom pretku koji je prešao u svet Nav i postao čuvar porodice.
Tradicija i narodni običaji za praznik Dedovi
Za razliku od drugih zadušnica, ova se „slavi“ kod kuće sa rodbinom, a ne na groblju. Na sto se iznose razna jela, i uvek veliki tanjir sa hranom za pretke, a na simsu od prozora je postavljena upaljena sveća: ona kao svetionik pokazuje put dušama koje su spremne da dođu i pridruže se gozbi. U to vreme granica između sveta duhova i sveta živih ljudi postaje tanka kao najtanja zavesa od tila i, duhovima je lako da prodru u naš svet. A u noći 31.oktobra otvara se kapija između svetova, podiže se i ta „tanka zavesa“… Na ulici je ostavljen tanjir sa hranom za duše umrlih koji su zaboravljeni, čija je loza prekinuta, koji nemaju nikoga da ih se seća. Ljudi za stolom pozivaju rečima: „Dođite kod nas na večeru, povedite sa sobom decu i one koji nemaju kome otići!“. Tokom obedovanja, prisećaju se najlepših stvari vezanih za svoje preminule rođake i pretke, naročito onih dela po kojima će ih se sećati generacije. Pričaju samo o dedovim (precima), njihovim životima, pojedinačnim simpatičnim slučajevima i događajima, kao i o karakternim osobinama. Prisećaju se reči svojih umrlih predaka i rođaka, uputstava, mudrih saveta i dobrih dela.
Ali, naši preci su istinski verovali da duhovi mogu da uđu u naš svet zajedno sa mrtvima. Zato su se ljudi oblačili u kostime da bi ličili na ova stvorenja, išli od kuće do kuće tražeći hranu da umire zle duhove. Pravoslavna crkva je imala izraženo negativan stav prema ovom prazniku: „Rituali koji se vezuju za ovaj dan od detinjstva navikavaju ljude da odaju neku vrstu počasti zlu, to je pomirenje i saradnja – umesto borbe sa zlom, koje treba odlučno odbaciti!“ (protojerej Vsevolod Čaplin, Ruska pravoslavna crkva). Ja neću komentarisati izjave ovako visokih nemeštenika crkve, ali ću dati svoj jednostavan stav da na poštovanje predaka nikada i ni na koji način ne mogu gledati kao na zlo. Za razliku od ozbiljnih, odraslih ljudi, koji ili praktikuju ili odbacuju ovaj praznik, mladi ljudi današnjice na ovaj praznik gledaju kao na dobru jesenju zabavu.
Kako se obeležava praznik jesenji Dedovi
On traje nedelju dana i slavi se od subote do subote. Ova nedelja prolazi sporo, bez pesme i igre. Gosti, čak i sa „onog“ sveta moraju se dočekati dostojanstveno, zato se najpre generalno čisti cela kuća. Duše koje dođu na ovaj praznik biće zadovoljne da vide kako je u toj kući sve u redu. Da upravo takav red i sloga vladaju i u porodici. Zato sve treba da bude čisto, oprano i radosno. Pošto se tih dana otvaraju granice između sveta mrtvih i sveta živih, duše predaka iz sveta Nav mogu posetiti svoje potomke u svetu Jav.
Ritual
Prve subote Dedove nedelje se postavljaju trpeze i pozivaju duše predaka da ostanu u kući rođaka, govoreći:
„Sveti dedovi, dođite nam na večeru!“
Ili:
„Doletite nam, sveti dedovi!“
Ko ne pozove svoje pretke, ne ugosti ih i ne isprati dostojanstveno, oni će ga proganjati i ometati ga u svemu.
Za trpezom se okupljaju samo rođaci. Tu je sveća, beli stolnjak, specijalni pribor za pretke, svečana odeća. Porodični je praznik, jesenji Dedovi, lica za stolom su uzbuđena… Najstariji čovek u porodici najpre otvara ulazna vrata. Zatim pali sveću, i po staroj slovenskoj tradiciji, sa njom šeta u krug po kući, šaputajući reči zaštite koje smo nasledili iz dubine vekova. Molitvom će osveštati žrtvu (hranu koja je namenjena precima) držeći je iznad plamena sveće i staviće je na veliki tanjir za pretke. Zatim se počinje sa ritualnom večerom. U toku večere, najbitnije je pričati sa rođacima o preminulim rođacima, dedovima, pradedovima, davnim precima… Pamte se svi rođaci koji su napustili ovaj i otišli u drugi svet, dobivši status predaka. To je vreme da se izvade stari foto-albumi i da se deci pričaju priče o njihovim dedovima i pradedovima. Lepim rečima se evociraju sećanja na preminule rođake, nikada lošim rečima. To se čini svečano, u zakazanom času, za slavskom trpezom, svake godine… Upravo tokom ovakvih praznika deca uče istoriju svoje porodice i upoznaju se sa likovima svojih baka, deka, prababa i pradedova koje nikada više uživo neće videti. Znači, pričaju se samo porodične priče. Tako se na prelep način prenosi istorija i tradicija na potomke.
A mi, ako verujemo u slovensku tradiciju, naši preci će dobiti dovoljno snage da se ponovo inkarniraju u svojim potomcima.
Kada je reč o samoj hrani na sto se uvek stavlja toplo jelo, to može biti sveže pečen hleb, pita, boršč ili slično. Najvažnije je da para izlazi iz posude sa hranom, jer prema legendi, to je glavna hrana za duše koje gostuju u nekoj kući na Dedove. Na ovaj praznik je bilo jako važno ne zaboraviti kašu koja se kuva od zrna, čije klijanje simbolizuje večni život. Ova kaša može biti i od pirinča, prosa ili druge žitarice koja je u upotrebi za određeni region. U Srbiji je to pšenica. Prva kašika ovih kuvanih žitarica se odvaja za pretke. Takođe, na stolu mora biti i jelo od mesa, kao i neko slatko piće: negde je to voda sa medom, negde kompot od kruške, negde slad i tako dalje. Kada u toku jesenjih Dedova pored stola padaju mrvice, ne sme se pokupiti ono što je palo – i to je za pretke.
Hrana koja je bila na velikom tanjiru, kao i pribor za pretke, nakon večere ostaje na stolu, tu ostaje cele noći a ujutru se daje pticama. Deca su umorna od uzbudljive večeri i već su u krevetima. Vreme je za drevni ritual proricanja sudbine. Naravno, ima li boljeg alata za proricanje od slovenskih runa? To je trenutak da se zagleda u lica bogova i boginja. A duša će sama krenuti ka Rodu, ka onome ko je stvorio ovaj svet.
„O, Rode, koji si izrodio naš svet!
Bilo to davno ili ne tako davno,
Pogledaj me sada kao što gledaš u vedro nebo,
U blagorodnu zemlju, u jasne zvezde!
Neka se slovenski bogovi, božanski preci, odazovu mom pozivu,
I odgovore na moje pitanje!“
Nebitno je koje se pitanje postavlja, bitno je biti u komunikaciji sa bogovima! A vremena za pitanja ima, sve do zatvaranja kapije između dva sveta. Naravno, treba se najpre setiti Boga Svaroga Nebeskog, prvog pretka Slovena. Zatim treba pozdraviti majku Mokoš, pokroviteljicu. A onda, u ovoj magičnoj nedelji, kada se svetovi prelivaju i preklapaju, treba dozvoliti svojoj duši da se uz divinaciju slovenskim runama obogati saznanjima o tome šta je bilo i šta će tek biti. I srcem i dušom se okrenite ka rodnim bogovima, Belim bogovima. Na kraju nedelje zatvorite vrata drugog sveta, slično kao i prvog dana, sa bogato postavljenom trpezom, kuću treba kružno obići svećom uz ritualnu molbu:
„Sveti dedovi! Jeli smo, pili, sada se vratite kod vas!“
Pokupite sve ostatke hrane, iznesite ih u dvorište i dajte ih pticama. Ugasite sveću, i…
Postanite potpuno svesni šta se dešava !
Ovim je praznik ritualno završen.
Umesto zaključka
Prema slovenskom verovanju, duše umrlih ulaze u svet Nav, gde se čiste od sećanja na svoj upravo završeni život i ponovo se rađaju. Ali, neke duše dobrovoljno odbijaju ponovno rođenje da bi se brinule o svojim potomcima! Oni ostaju u Belom Navu – bliže ljudima. Ne zna se tačno ko je od preminulih predaka ostao da u Belom Navu da brine o svojim potomcima. Zato se tokom jesenjih Dedova sećamo svih kojih se možemo setiti.
Kroz ovu tradiciju čuva se porodično nasleđe. Precima se „sudi“ prema potomcima. Jednog dana svakome je potencijalno suđeno da postane predak-čuvar svoje porodice. Jesenji Dedovi, jesenje zadušnjice su vreme razmišljanja o povezanosti generacija, o njihovoj misiji u životu porodice i celokupnog Roda.
Naslovna fotografija: https://pin.it/1GqOBKdL2
Izvori:
– https://veles.site/
– druga lična istraživanja
