Praznik KUPALA, 21.jun

O prazniku, tradicija i istorija ...

Slovenski praznik KUPALA (Kupalo) je dan letnjeg solsticijuma. To je najduži dan i najkraća noć u godini, odnosno letnja dugodnevnica. On predstavlja jedan od četiri glavna praznika starih Slovena (Koledo, Maslenica, Kupala, Radogost), a tempiran je tako da se podudara sa položajem Sunca. U isto vreme, on je na poslednji dan Vesele ili Rusalne nedelje. Kupala jeste jedan od najstarijih slovenskih praznika, koji je do danas zadržao, u nepromenjenom obliku, mnogo tradicije i običaja naših predaka, kao što su: ispraćaj Jarila-Sunca koje zamenjuje Bog letnjeg Sunca Kupala, sakupljanje lekovitog bilja, traženje cvetića paprati (Perunov cvet) i tako dalje. Ovaj veliki slovenski praznik je hriščanstvo zamenilo svojim praznicima: rođenje Svetog Jovana Krstitelja i praznikom Duhovi… Ili da budemo potpuno iskreni i da se izrazimo rečima koje oslikavaju realnost: kada je hrišćanska crkva uvidela da narod i dalje slavi svoj praznik Kupala, bez obzira koliko su pretili raznim sankcijama, pribegla je lukavstvu i oformila svoj, hrišćanski praznik u istom periodu godine ali nikako na isti dan, znajući da će jedino tako, vremenom i generacijama, ovaj „novi“ praznik biti prihvaćen od naroda jer se slavi u istom periodu njihovog, nekadašnjeg praznika. Hrišćanska crkva je računala na ljudske osobine kao što su: sklonost zaboravu, prilagođavanje (zbog egzistencije), pomirljivost, zbunjenost (Ko je u pravu? Moja stara vera ili nova crkva?), nadajući se da će za nekoliko vekova stara slovenska, jedina prava vera, pasti u večni zaborav… Ali, nije! Narod slovenski je vekovima krišom slavio svoje pretke i njihove praznike, i evo, došlo je vreme kada otvoreno i bez straha možemo da slavimo svoje pretke, svoje praroditelje, svoje Rodne Bogove.

Pokušajmo da shvatimo nepristrasno, koliko god je to moguće, kakav je to dan koji nosi ime Kupala, koji su preci svih današnjih Slovena poštovali i slavili isključivo u isto vreme godine, mnogo pre savremenog doba, davno pre svih poznatih religija današnjice, kakav je to praznik čiji su nam glavni običaji i tradicija sada po volji, ali upravo po Duši a ne prema bilo kojim ili bilo čijim kanonima, a došli su nam iz davnih, pradavnih vremena, iz vremena kada je čovek zakoračio ovom lepom planetom Midgard.

Na koji dan se slavi praznik Kupala ?

Datum same proslave Kupala nije nasumično odabran, već je povezan sa astronomskim događajem, kao i mnogi drugi slovenski praznici, što samo ukazuje na izuzetno napredno znanje naših slovenskih predaka po pitanju astronomije. Na praznik Kupala dešava se astronomska pojava koja se zove letnji solsticijum ili letnja dugodnevnica. Danas, u savremeno doba, zahvaljujući savremenim aparatima i proračunima naučnika, poznato je da je putanja kretanja naše planete oko Jarila-Sunca daleko od idealnog kruga. Tokom jednog okretanja naše planete oko Jarila-Sunca, rastojanje između njih se menja od minimalnog pa do maksimalnog rastojanja, što se sistematski ponavlja iz godine u godinu, kroz vekove… Na dan letnjeg solsticijuma naša planeta zauzima najudaljeniji položaj od Jarila-Sunca, a na našoj hemisferi je u tom trenutku najduži dan i najkraća noć u godini – trijumf svetlosti nad tamom. Ovaj astronomski događaj nema nikakve veze niti zavisi od bilo koje religije, vere, političkih stavova, i uopšte od ljudi. Jarilo-Sunce svima sija podjednako, a ova pojava se dešava u isto vreme svake godine, bez obzira na kalendare i njihova „moderna računanja vremena“, i, ne može se ni pomeriti ni otkazati, ne može se kreirati drugačije kako bi se nekome više ili manje dopao, ali, potpuno je moguće adaptirati ili menjati koncepte i uverenja u vezi sa ovom pojavom.

Da preciziramo, dan letnjeg solsticijuma, prema široko korišćenom kalendaru pada se na jedan od dana u nedelji 19. – 25. juna, dakle nije uvek baš u isti dan i zbog toga treba proveriti tačan datum solsticijuma na nekom sigurnom, naučnom sajtu (iako su naši preci to znali sa savršenom preciznošću bez ikakvnih elektronskih proračuna). Razlog zašto nam je potrebna tačnost je jednostavna, kada se radi bilo koji ritual u tačan dan i sat jedne ovakve pojave, energija koja ide ka nama je neuporedivo veća i blagotvornija u odnosu da bilo koji dan pre ili posle.

Ove, 2021. godine, slovenski praznik KUPALA je u ponedeljak 21. juna.

Kako je ovaj praznik dobio ime ?

Pošto znamo kako da tačno odredimo datum i čas praznika, pokušajmo da shvatimo šta zapravo znači samo ime praznika Kupala.

Za razliku od datuma Kupala koji je potpuno jasna činjenica jer se radi o astronomskoj pojavi, pitanje imena ovog praznika ipak ostaje otvoreno… Razlog je što ne postoji dovoljno pisane zaostavštine o našoj Rodnoj veri i njenim praznicima, a nasleđe predaka je prenošeno sa kolena na koleno, od usta do usta, tako da je moguće da je došlo do blagih „iskrivljenja“ (ne smemo zaboraviti da je crkva palila i uništavala apsolutno sve što je postojalo u vezi sa našom Rodnom verom a hramovi su rušeni i na njihovim mestima, energetski veoma jakim mestima, građene su njihove crkve!). Postoji mnogo verzija porekla ovog imena, međutim, Duša ne prihvata jednobrazno sve što se može shvatiti kao istina. U članku se nalazi jedna legenda posvećena poreklu imena praznika letnje dugodnevnice… Slobodno je pročitajte i izgradite sopstveno mišljenje da li vaša Duša prihvata jedno takvo tumačenje, da li je reč o verziji bliskoj stvarnosti, sledite unutarnji glas i nikada nemojte slepo slediti ničije uveravanje, kao ni verovanja. Danas je ovaj praznik poznatiji kao Ivanjdan, Ivan Kupala, što je povezano sa hrišćanskim svecem Jovanom Krstiteljem. Ali, proslava ovog hrišćanskog sveca se ne podudara sa solsticijumom, već se slavi na rođendan Jovana Krstitelja, 7. jula. Da li je potrebno da naglasim da je potpuno beskorisno slaviti ovaj praznik 7. jula sa svim tradicionalnim običajima vere kada je trenutak solsticijuma odavno prošao? Naravno da nema potrebe, jer je vreme za energiju i blagodeti koje treba dobiti od prirode i kosmosa davno prošlo, jer je astronomska pojava prošla a energija se raspršila kosmosom! Slaviti ovaj hrišćanski praznik umesto slovenskog praznika Kupala, je samo ponovljeni, dobro isprobani sistem crkve, da se narod odvoji od predaka i od energije koju mu šalju preci i kosmos! Na taj način se zaustavlja i duhovni razvoj Duše svakog pojedinca i, naravno, on gubi vezu sa prirodom.

Ovaj praznik se nekada slavio ne samo u Rusiji i Srbiji, već širom Evrope. Brda, polja, livade i doline, gajevi i šume blještali su vatrom kupalskih lomača. U današnje vreme, na žalost, ovo ćemo teško pronaći, ali se dešava nešto fantastično u isto vreme: mnogi ljudi koji se osećaju pripadnicima zajednice Rodne vere nastavljaju da održavaju tradiciju i običaje i već u mnogim mestima Evrope se regularno obeležavaju SUSRETI RODA, najčešće na najveće slovenske praznike, ali i izvan njih, u cilju druženja i sjedinjavanja sa prirodom i buđenja svesti.

Veruje se da se u zoru kupalskog dana Sunce raduje, blista svim duginim bojama, pleše i kupa se… Sam dan solsticijuma je uvek vruć, što se objašnjava činjenicom da Sunce poslednjeg dana prži zemlju svom snagom, ali poraženo ustupa mesto nastupajućoj zimi. Na praznik Kupala, Sunce dostiže vrhunac, emituje energiju neverovatnom snagom i, prema tradiciji, ljudi baš tog dana traže od njega da umiri svoj žar.

Tradicija i narodni običaji na praznik Kupala

https://images.app.goo.gl/DdynKji78xuKnqtb8

Kao što smo već naglasili, dan letnje dugodnevnice, letnjeg solsticijuma se proslavlja u različitim delovima naše prelepe planete i to na mnogim mestim baš u pravom vremeneskom trenutku astronomske pojave! Praznik Kupala je uobičajen među narodima čiji su koreni usko povezani sa korenima Slovena. Iako postoje različita imena koja proističu iz različitih nacionalnosti, njegova suština je uvek ista: svi obredi su povezani sa vatrom (koja se obično pojavljuje u dva lika: zemaljska i nebeska – Sunce) i sa vodom.

Proslavi praznika Kupala prethodi Rusalna nedelja. Ovi dani su posvećeni Boginjama reka, jezera, mora, okeana i drugih prirodnih vodenih akumulacija. U toku Rusalne nedelje, ne pliva se u ovim vodama bez preke potrebe, kako ljudi ne bi ometali vodena božanstva i bića, koja se pripremaju za letnji praznik, a od tog dana, od dana praznika Kupala, pliva se i kupa svaki dan, kad god je ko u mogućnosti. Bio je običaj, da se u noći solsticijuma posmatra „sastanak Meseca i Sunca“, nije se išlo u krevet već se posmatrao ples Sunca. Kupalska noć je vreme magične snage vatre, vode, zemlje i biljaka, kada oni dostižu najveću snagu, a voda u rekama i jezerima stiče posebna svojstva koja daju život i pročišćavaju. Verovanje o boji paprati koja cveta crvenom bojom u kupalskoj noći postoji kod svih slovenskih naroda, a u potragu za crvenom paprati te noći kreću samo najhrabriji!

Ideja ovog praznika je pročišćenje, kroz uticaj na tri tela ljudske suštine: trodimenzionalna ljudska ljuštura (telo), duša i duh. Kao pročišćavajući elementi koristi se osnovni prirodni elementi – voda i vatra. Zbog toga se čuvene „vatre za kupanje“ uvek prave na obalama reka, jezera, mora…

Proslava započinje plesom u kolo (krug). Kolo se gradi od tri kruga ljudi koji se drže za ruke i kreću se u različitim smerovima. Spoljni krug čine ljudi zrele i starije dobi, srednji krug je mladost puna snage: mladići i devojke, a unutrašnji krug su mala deca…

Nekada, tokom proslave praznika, naši preci su preskakali vatru a zatim bi u trku skakali i zaronili u reku. Tokom ovog ritualnog čina je vrlo važno da to bude baš reka, znači pokretna voda, jer se ovde provlači analogija sa rekom vremena, kroz koju se jednom sve ispere a promene se neprestano dešavaju. A ako voda čisti Telo, onda vatra čisti Dušu!

Veruje se da lomače, odnosno logorske vatre, napravljene za praznik Kupala imaju jedinstvenu moć pročišćavanja. U kupalskoj noći ove vatre su, prema verovanju naših predaka, gorele u tri sveta istovremeno: u JAVU, NAVU i PRAVU. Zato je bilo koja vatra u ovoj noći moćan i nezamenljiv vodič. Vodič ljudskog i božanskog, mračnog i svetlog, zemaljskog i nebeskog. Hodanje po vrućem pepelu je nekada bio sledeći obred ovog praznika: to je trenutak pročišćenja ili još tačnije očvršćavanja duha. Toplotom i pomalo bolnim iskrama, proteruju se iz čoveka lažne misli, nepravedne težnje, demoni i larve tamnih entiteta, odnosno sve ono što čoveka odvlači na mračnu životnu stazu.
Takođe, na ovaj divni slovenki praznik se pletu venčići od cveća. Obično ih pletu devojke za momke ako su svadbe već ugovorene, ili ih pletu žene za svoje muževe, jer je bilo koja druga opcija jednostavno bila neprihvatljiva. Slobodne i neobećane devojke mogle su da poklanjaju venčiće od cveća onim momcima koji su im bili najsimpatičniji. A venčići se pletu od divljih trava i cveća. Zatim su su kod nekih Slovena pravili „ognjevici“, to su mali, tačnije minijaturni čamci, napravljeni od daščica, u centar se postavlja sveća a ogradica koja štiti sveću da se ne ugasi se pravi opet od cveća, lišća i travki. Ovi „vatreni čamci“ su puštani niz reku, ako devojka nema par može sama da pusti čamac, ali pošto se harmonično stanje postiže samo u jedinstvu suprotnosti, stoga je idealno da „vatreni čamac“ pusti mladi par, mladoženja i nevesta, ili muž i žena. U trenutku puštanja, oni požele svoju želju…

Jedna od najvećih zabluda o prazniku Kupala, koju je hrišćanska crkva stvorila sa vrlo prljavom i nečasnom namerom, je ta da se tokom praznika dešava razvrat i sve vrste sramote. Naši slovenski preci bili su najčistija bića, kako duhovno, tako i fizički. Propovednici hrišćanstva i misionari, nadobudni i gledajući s visine, be(z)sramno verujući da su oni sami skoro pa Bogovi, dolazeći u slovenske zemlje s nerazumevanjem i neodobravanjem su gledali na slavlje uz zabavu, igru, ples… Za njih je to bilo odvratno da se ljudi tako iskreno raduju životu! Po njima, treba večno ostati na kolenima i moliti se za oproštaj i večni život, kao što i dolikuje robovima, jer oni sami kažu za čoveka da je on „rab Božiji“, rob Božiji… Žao mi je, prešli su se u proračunu, Sloven nije rob niti će ikada biti, Sloven je dete Božije, a svaki roditelj voli svoje dete bezgranično i samo mentalno poremećeni roditelj može da gleda na svoje dete kao na svog roba!
Postoji još jedno narodno verovanje, koje takođe preokrenuto protiv Slovena: a to je činjenica da se na praznik Kupala, praznik maksimalnog Sunca, aktiviraju neobične i magične moći neba i zemlje, te se smatralo dobrim znakom začeti dete baš tada. Prema legendi, oni koji su začeti na letnju dugodnevnicu, upijaju maksimalnu energiju i postaju najbolji ratnici ili izuzetno mudre žene! Takođe se smatralo da je vrlo moguće da će dete koje začeto na praznik Kupala imati natprirodne moći. Stoga, krvožedni hrišćanski misionari, sa mačevima u rukama, su bili verovatno svedoci, kako su na praznik prirode koja je na vrhuncu, mnogi mladi parovi povlačeći se tiho u gajeve, pokušavali da stvore svoje potomstvo. Crkva je išla i dalje, nametala je silom postove, iako Sloveni u predhrišćansko vreme nisu imali nikakve postove, iako njihova proslava praznika Kupala nikada nije bila svečanost „punjenja stomaka“ već svečanost u čast životne radosti.

Legenda o tome kako je nastao praznik Kupala, ili Kako je Boginja Kupalnica rodila blizance Kupala i Kostromu

U to vreme, u carstvu PRAV sve se odvijalo na svoj uobičajen način. A sve se kretalo na svoj način i u našem trodimenzionalnom, zemaljskom carstvu „otkrivenja“. U irijskom vrtu, Bog vatre Semargl je ponovo krenuo da zaštiti svet od mračnih sila. Naoštrio je svoj vatreni mač, pretvorio se u krilatog psa i jurnuo preko noćnog neba da rastera praunuke Crnoboga. Ta noć nije bila laka – ali, bilo je vreme da se uradi šta se uraditi mora. Došlo je vreme letnjeg solsticijuma, vreme praznika mnogih mračnih sila, kada se Sunce zaokreće i ustupa mesto zimi. Hors još uvek blista, pun snage, ali Velesove ruke su već na velikom Svarogovom točku, na velikom točku vremena. Sunce će vrlo brzo splasnuti, malo po malo, iz minuta u minut, a zatim neće sijati kao sada, tada će hladna Morena zagospodariti šumama i poljima. Čak će se i nad Horsom nadviti hladnoća: na dan jesenje ravnodnevnice, kada su dan i noć jednaki, on će ugasiti svoje životvorne zrake. Zato se mračne sile raduju, ali, one još uvek ne mogu da pobede Sunce.

https://images.app.goo.gl/RB9zMrEY8daYRcFt8

Ovih dana Hors sija svom svojom snagom, a Dažbog donosi jarku svetlost na celu planetu. Noću Semargl štiti i čuva naš svet, zato je i naučio ljude da pale vatru, a sada u noći letnjeg solsticijuma one gore poput svetlosnih očiju, rasterujući noćnu maglu. Tada je naša planeta Midgard poput ogledala koje odražava zvezdano nebo!

U to vreme, čudesna Boginja Kupalnica, pomoćnica plodonosnih sila, blista tako neverovatnom lepotom, pa je Bog vatre, Semargl, konačno odlučio – doleteo je do Boginje koja se kupala, prišao joj i počeo da joj govori o svojoj žarkoj ljubavi… Rekao joj je da žudi za njom, gore na nebu… A onda je prelepa Boginja odgovorila na Semarglovu ljubav i, njihova ljubav je postala vrelija od plamena i mekša od noćnog vazduha…

I kako je sudbina odredila, a istkala mudra Makoš, malo dodajući malo oduzimajući stvarajući maestralni vez sudbine, Semargl i Kupalnica su dobili blizance: dečaka i devojčicu. Dečak je dobio ime Kupala, bio je plav i svetle puti poput vode, prozirne i nežne. Devojčicu su nazvali Kostroma, a ona je bila bila blistave i sjajne puti, crvene kose i poput vatre tople duše i srca. Brat i sestra su bili nerazdvojni, trčali su zajedno poljima i livadama i iskreno se čudili zemaljskom svetu, poljima, livadama, gajevima… Zajedno su se iskreno divili zemaljskim zverima i sa ushićenjem posmatrali letove nebeskih ptica. Kupala i Kostroma, iako su bili različitih polova, bili su jednaki u svojoj nesvakidašnjoj lepoti, ali i u veštinama. Postojala je samo jedna razlika među njima: Kostroma je najviše volela da gleda u vatru i zabavljala se preskačući je, a Kupala je više voleo jezersku vodu ili rečne talase i voleo je da svaki dan pliva ovim vodama.

Jednom je Kostroma rekla Kupalu:

– Juče su mi ptice laganih krila rekle da daleko, jako daleko, bilizu reke Smorodine, pevaju pesme Alkonost i Sirin, svetske čudesne ptice. Idemo sutra ujutru na to zavetno mesto, da čujemo pesme koje još niko nije čuo!

Kupala je odmah pristao na ovaj predlog, svidela mu se ideja jer je i inače voleo pesmu ptica. Ocu i majci nisu ništa rekli i, ujutru su otišli do reke Smorodine, do ogromnog Hrasta Mira, gde je ptica Alkonost sedela s desne strane i pevala o životu i radosi, a s leve strane je Sirin slatkim glasom pevao pesme o carsrvu mrtvih. Kupala je slušao tužne pesme ptice Sirin, koja žuborila poput potoka. U jednom trenutku, opčinjen pesmom ptice Sirin, Kupala je zaboravio na sve na svetu, zatvorio je oči i onda ga je ptica Sirin odvela u mračno carstvo mrtvih i, tamo ga je skrivala dugi niz godina. A Kostroma je slušala Alkonost pticu i bila je opčinjena njenom pesmom, kao što je opčinjeno posmatrala bljeskove jarkog plamena. Kostroma nije primetila da je brat Kupala nestao, a kada se konačno osvrnula oko sebe, nikoga nije bilo! Počela je da doziva svog dragog brata, ali Kupala nije bilo tu da joj odgovori, on se nazalio na mračnom, dalekom mestu, sklupčan pod krilom ptice Sirin…

Od tada je prošlo mnogo godina, mnogo puta su bele, žestoke mećave prekrivale njihove livade i gajeve, mnogo puta su, savladavši zimski gnev, iznikle predivne trave i bujno cveće… Od tada je mnogo puta blistavo Sunce prošlo svoj godišnji krug… Tuga je mnogo puta ustupila mesto radosti…

Od tada je Kostroma odrasla, postala je devojka, prava lepotica, tolike lepote kao da je neko kičicom crtao svaki detalj njene blistave lepote. Mladoženje su se često udvarali Kostromi, čak je i Veles, premudri Bog, često gledao u nju, ali niko od njih nije istinski voleo Kostromu.

– Ne postoji ni jedan među njima koji mi odgovara! – često je govorila majci.

– Među njima nema onog pravog, nekog ko se ističe po svemu u mojim očima. Ja sam devojka, od Bogova rođena, nisam be(z)smrtna ali znam koliko sam lepa. Koji od njih može da se uporedi sa mnom u bilo kojoj veštini? Neću se udati za bilo koga! Nisam ja par nekom dlakavom starcu… Dlakavim, starcima-mladoženjama…

– Tiho! – uz težak uzdah odgovori Boginja Kupalnica svojoj ćerki.

– Boje te se, kažu, nevolja si, kažu… Tvoja lepota je jednaka tvom ponosu, tiho, da se Bogovi ne naljute!

Ali, Kastroma puna životne energije, hrabrosti i ponosa, nije slušala svoju majku, vragolasto se smejuljila, igrajući se svojim crvenim uvojcima, koji su štrčali iz pletenice. Jednom, dok je plela venčiće od cveća sa drugim devojkama, gospodar vetrova Stribog, iznenada joj je oduvao venčić sa glave. Duvao je sve jače, dok nije oduvao venčić do vode a onda je venčić zaplovio nizvodno. A ponosna Kostroma je poželela, videvši svoj venčić koji je krenuo na dug put, da joj baš on pronađe ravnopravnog mladoženju. Pustila je venčić da odplovi, da joj pronađe verenika, koji će u svemu biti baš kao ona!

Prošao je mesec juni, mesec crva. Zamenio ga je juli, mesec lipa. I, približavao se dan letnjeg solsticijuma, letnje dugodnevnice: pre zalaska – Sunce sija dugo, sjajnije i vedrije, a onda dolazi kratka noć – čudna, magična noć i ne baš najbolje vreme. U ono vreme, ljudima se ledila krv od iščekivanja: šta će biti posle, da li će sve biti dobro, hoće li svi biti zdravi, da li će hrane biti dovoljno ako zima bude duga i da li će uopšte zima biti duga? Vodeni duhovi i sirene, pomoćnici Boginje Makoš, nedelju dana pre solsticijuma imaju svoj praznik i on se raskošno slavi! Svi vodeni stanovnici, stavljaju na glavu venčiće od morskog rastinja, zatim izlaze iz jezera i reka i zabavljaju se na obali. Obučene u bele košulje, slovenske Rusalke se brčkaju, pevaju, smeju, njišu na drveću ili jednostavno samo sede u travi na obali i češljaju svoje duge vilinske kose.

Slovenske Rusalke nikada nisu imale rep u obliku peraja, ali su zato imale duge i vitke noge i jako su volele da igraju kolo! Ali, slovenske Rusalke nisu vodile kolo s leva na desno, kao što to rade momci i devojke na planeti Midgard, u čast Boga Horsa (suprotno od kretanja kazaljki na satu), već s desna na levo – od sveta Belih Bogova ka svetu NAV.

https://images.app.goo.gl/787daTsnrJFRaiCcA

Voda je neverovatan element, ona daje život svemu na ovom svetu, ali voda može i da uništava, kada se preobrazi u stihiju. Put reka i jezera je zapravo put do Podzemnog Carstva, i zato se mnogi duhovi pokoravaju vodi, osim Boginje Makoš i Velesa Premudrog, naročito oni koji su od mrtvih postali, od utopljenika – Mavke. Vodeni duhovi, Mavke, mogu pomoći da usevi bujaju još bolje, ali mogu i poplaviti sve dok je još u pupoljku! A ako ih je neko uvredio ili se sreo sa njima u „lošem času“, oni će ga „zagolicati“ do smrti i odvesti u svoj podvodni svet. Zbog ovakve njihove naravi, na Rusalnu nedelju, praznik svih Rusalki, sirena i vodenih bića uopšte, sami ljudi koji žive u priobalnim mestima i vodoplavnim područjima, trude se da se ne pojavljuju na mesta koja posećuju Rusalke ali i Mavke, a ako baš moraju tuda da prođu, sa sobom su uzimali beli luk i pelin. Smatralo se da Mavke mogu da prođu i kroz gvozdeni zid ali pelin i beli luk im prave „problem“… Glavno je ne naljutiti ih, tiho proći i otići, i sa pomenutom „zaštitom“ – ljudima je ovo pružalo jedinu nadu. Oni će možda tražiti češalj, da se očešljaju – treba im odmah dati, inače neće biti ničeg dobrog! 

Možda će potražiti kapu, treba im odmah dati, inače će pomisliti da ste pohlepni i prokleće vas da odmah oćelavite! Mavke su spremne da muče do smrti… Izgleda da imaju takvu lepotu, kakvu svet još nije video, ali ta lepota nije živa, to je mrtva lepota Mavki. Njihovo srce je zeleno poput žabokrečine u vodi… A lep izgled im je jedini dar za nesretnu ljubav koju su imali za života na zemlji. Utopljenici vrlo često postaju Mavke, oni su uvređeni životom ovozemaljskim, zato su i „poleteli“ u vodu… Što su stariji, to su iskusniji i lukaviji, ali i ružniji, pa se mogu videti kako puze iz vode sa strašnim licima ružnih staraca. Koga Mavke napadnu, smrt je najbolje izbavljenje!

A gospodar svih sirena i Rusalki je Voden, a on se u dane letnjeg solsticijuma oseća kao da mu je rođendan! On je u isto vreme i gospodar svih jata riba u rekama i jezerima i brine o njima kao pastir u polju… Sva vodena bića ga strogo poštuju, samo njegove ćerke – vodene devojke, podrugljivo se šale sa ocem, zbunjuju ribolovce i slatkim pesmama ih mame pod vodu…

Danju Voden spava u tišini dubokih voda ili pod nekom vodenicom, a noću zapoveda utpoljenicima. Zapravo, Voden je jedan ljubazan dekica, ali ako se naljuti ili uznemiri, može da pokida ribarske mreže, poplavi kuće ili čak da potpuno uništi branu! Najviše od svega voli da se prepusti dosadi i zato može da mu padne na pamet da povuče nekog zanesenog dečaka sa obale na dno i, može čak da odluči i da ga zadrži, kako bi se sa njim zabavljao u podvodnoj tišini. A najlepše raspoložena i najpokretnija vodena bića žive u izvorima čiste vode. Kažu da su ovi izvori nastali od udara Perunovog groma, ili izraste perunika ili se pojavi izvor najčistije vode!

Bilo je to u neku ruku teško vreme, kada su se Svetlost i Tama nadmetali i merili jedan prema drugom. A Kostromin venčić je pao u vodu i zaplovio da traži njenog verenika, koji će lepotom i veštinama biti poput nje. Na talasima se njihao venčić od plavog, poput vode, i od crvenog cveća poput vatre. Kad se nađe junak da ga uhvati – to će biti Kostromin verenik. Tako je venčić krenuo u nepoznate zemlje… Sirene su ga pratile i tiho šaputale sa Mavkama i drugim vodenjacima. Domunđavali su se kako je Voden morao da zna za ovaj venčić, kao i sam Veles! Ali, Veles je znao za venčić, ali u njemu je video nešto sasvim drugo… Odlučio je da kazni Kostromu, zbog njenog hira, ponosa i zbog reči koje vređaju Bogove!

Po naredbi gospodara podzemnog carstva, Velesa, ptica Sirin je pustila Kupala iz svog krila, stavila ga u čamac i poslala da plovi uzvodno uz reku pa u jezero. Dok je Kupala bio sa pticom Sirin, odrastao je, sazreo, postao fin i naočit momak, divnih plavih očiju i bujne plave kose. Voda ga je odnela iz podzemnog carstva, uz reku sve do njegove rodne zemlje, a onda ga rečna struja povukla pravo ka njegovoj sudbini. Odjednom, kada je njegov čamac već bio u jezeru koje je često posećivao kao dečak, ugledao je devojački venčić kako pluta ka njemu, a od odblesaka sa vode, činilo se da iz venčića iskaču plave, žute i grimizne iskrice…

– Očigledno je neka pametna lepotica isplela ovaj venčić i pustila ga niz vodu da bi što pre postala verena! Ako je i devojka lepa, kao ovaj venčić, voleo bih da je oženim odmah! – pomislio je Kupala.

Kupala se sagnuo, dohvatio venčić i pomirisao ga: mirisao je nezemaljski, na šumu, vatru i sirene, i na lokvanje i začinsko bilje! Istog trena, čamac se pokrenuo da odnese Kupala pravo kod one koja je i napravila ovaj čudesni venac. Dok se čamac približavao obali, Kupala je, ljuljuškajući se u čamcu, počeo da prepoznaje mesta iz svoje mladosti, polja, livade, gajeve i šume, sva ona mesta gde su on i Kostroma provodili svoje vreme i igrali se srećni i veseli. Onda je Kupala spazio devojku na obali, koja ga je posmatrala radosnim očima. Čamac se približio obali, a Kupala se odmah uputio ka devojci, držeći venčić u rukama.

– Da li ovo tvoj venčić, draga lepotice? – pitao je Kupala.

– Moj je… – tiho odgovori Kostroma.

Tako su stajali, gledajući se, bez reči. I zavoleli su istog trena čim su se videli, bez sećanja na detinjstvo, bez pitanja. Međusobno su se dopunjavali poput vatre i vode, koje ne mogu postojati jedna bez druge, ali koje nikada ne mogu biti spojene zauvek… Nažalost, Kupala i Kostroma se nisu prepoznali, to je bila Velesova tajna ideja. Iste noći, ne pitajući nikoga, Kupala i Kostroma su se venčali a vodena bića su bila svedoci tog venčanja. Zabavljali su se, radujući se sreći mladih, plivali su zajedno sa njima, a zatim zajedno preskakali vatru na obali. Tek sledećeg jutra, Boginja Kupalnica je saznala da se velika nesreća dogodila njenoj voljenoj deci! Velika nesreća, jer je nemoguće da se blizanci, uopšte brat i sestra, vole kao bračni par! Jer, ljudima tako nalaže Svarogov zakon, ali i zakon ljudi. Boginja Kupalnica je došla svojoj deci, i rekla im gorku istinu, sa suzama u očima. I čim se istina razotkrila, u tom trenutku užasa – sreća Kupala i Kostrome je završena! Za njih više nije bilo mesta na zemlji… Nisu mogli da nastave da žive u braku, ali nisu mogli da žive ni odvojeno… Kupala je, s neizmernom tugom, skočio u vatru, koja ga je umirila i progutala kao da nikada nije ni postojao! A Kostroma je izbezumljena i slomljena od patnje, pojurila u tirkizno šumsko jezero, čije su se vode zatvorile zauvek nad njenom glavom! Vesela Kostroma je postala tužna Mavka…

A majka Boginja je postala Kupalnica Noći, od tada je postala crna i jadna i ujutru je ispuštala gorke suze na travu – rosu. Ne želi više nikoga da vidi, čak ni voljenom Semarglu ne da da pređe kućni prag. I, šeta svetom samo noću, žudno, tužno i jadno. Bogovi Irija su se mnogo rastužili zbog ove surove Velesove osvete. Da, i u samom Velesu se nešto preokrenulo i nije osećao nikakvu radost zbog uspešne osvete. Ali, više nije mogao da ispravi učinjeno, niti da vrati unazad Svarogov krug. Zato je Veles murdo odlučio da udahne život minulim patnjama: odlučio je da blizance pretvori u cvet, kako bi zauvek bili nerazdvojni. Tako će se ponovo roditi, rasti zajedno preplićući se u istom cvetu… Cvet takve lepote da oba sjaja, oba blizanca, sjaje u istom cvetu: plavo-narandžaste boje. I tako se i dogodilo po nalogu Velesa, desilo se pravo čudo na šumskom proplanku: izraslo je cveće plavo-narandžaste boje, cveće čudesno i tajanstveno. Neki ga zovu „Kupala i Mavka“ a neki „Ivan i Mara“ (prema pravoslavnoj tradiciji). Od tada, na livadama, proplancima i u gajevima raste ovo cveće boje plamena i vode, i do dana današnjih može se pronaći svuda, čak i u šumama.

Da li ga ljudi zovu „Kupala i Mavka“ ili „Ivan i Mara“, potpuno je nebitno, ali to je ono isto, drevno cveće koje je Veles stvorio u znak sećanja na blizance. A ljudi su počeli da poštuju Kupala kao Boga leta, divljeg cveća i šumskog voća, i još više od toga, kao Boga pročišćenja i iskupljenja.

Svako ko je makar malo zagrebao po slovenskoj mitologiji, čuo je za „Noć Kupala“, magičnu, neshvatljivu noć na dan letnjeg solsticijuma. Ona ni do današnjih dana nije zaboravljena.

https://images.app.goo.gl/U9KG53BDUgeNzs5z7

Od usuda nesrećne sudbine dvoje mladih, od kako su umrli skrhani tugom i ponovo se rodili u jednom cvetu, naši daleki preci, naši pra-pra roditelji su počeli da slave praznik u čast Kupala i be(z)smrtnih Bogova Irija – praznik života i smrti, neprekidnog procesa umiranja i ponovnog rađanja.

Od tada su ljudi i Bogovi ustanovili praznik Sunca, vode i vatre. Od tada je noć letnjeg solsticijuma poznata kao Kupalska noć. A, čudne stvari se dešavaju u kupalskoj noći, čak se i drveće pomera sa jednog na drugo mesto, lišće šuška i bez povetarca… Životinje, ptice, pa čak i biljke razgovaraju jedno sa drugim a šumsko cveće je ispunjeno natprirodnom energijom – čudesnom, magičnom snagom! Te noći ljudi skupljaju lekovito bilje, koje leči, pomaže u proricanju, potpomaže ljubavne čarolije i štiti od nedaća i nevolja.

https://images.app.goo.gl/qkrN3tkTczQXDxfj8

Samo u ovoj bezvremenoj noći u šumama cveta „cvet paprati“, biljka posvećena Bogu Perunu. Veštice, vedune, čarobnjaci i veduni su preneli našim praocima da, ako te noći odete u šumu, obavezno ponesite sa sobom beli stolnjak i nož. Nacrtajte nožem krug oko grma paprati, raširite stolnjak i sednite u krug, ne odvajajući pogled od grma paprati. Kažu da će vas razna čudovišta i duhovi, Morenine sluge, plašiti i pokušati da vas uspavaju… 

Ako se uplašite i izađete iz kruga, istog trena će vas na smrt umoriti… Tačno u ponoć, na paprati će se pojaviti cvetni pupoljak koji će puknuti uz prasak i otvoriti se neobično svetao i vatreno-crveni cvet! Treba ga ubrati što pre, dok nevidljiva ruka ne zgrabi ovaj pupoljak… Zli duhovi će urlikati najstrašnijim glasom, zemlja će se zatresti, grmljavina će tutnjati, munje će padati okolo, vetar će zaglušujuće zavijati i još će se pojaviti zaglušujuća buka koja se manifestije i plamenom i zagušljivim mirisom! Ali, ako imate sreće, i uberete ovaj cvet, ako je već u vašim rukama, pokrijte se stolnjakom i trčite nazad u selo, koliko brzo vas noge nose i ne osvrćite se za sobom! Ako se makar samo jednom osvrnete – cvet će nestati! Ali, ako uspete, ako odolite svim iskušenjima – ovaj cvet će vam „otvoriti“ prošlost, sadašnjost i budućnost, naučiće vas da pronađete blago, upoznaće vas sa tajnama Bogova, znaćete kako da čitate ljudske misli i da razumete jezik ptica, životinja i biljaka…

 

Eh, ipak ima ljudi koji govore da je sve ovo samo izmišljotina, opsesija nečistih sila, koje samo žele da unište ljude, da ustvari, paprat nikada ne cveta u šumi, što znači da ne treba ni ići u potragu za cvetom paprati… E sada, da li cvet paprati ne postoji, ili postoji ali tamne sile ne žele da ga pronađete kako se ne biste dokopali ogromnog znanja – na vama je da odlučite… 🙂

Bilo kako bilo, od tada se mladići i devojke kupaju i plivaju u vodi na noć Kupala i ritualno pevaju pesme kako bi isprali sve što je nečisto iz njihovih duša i tela. Ujutru se umivaju životvornom rosom da bi bili dobrog zdravlja. Stari Sloveni su verovali da se nebesa na taj dan na kratko otvaraju i tada će svaka želja biti ostvarena.

U Kupalskoj noći, Sunce se nakon zalaska takođe kupa u vodama, kako bi donelo plodnost zemlji. Zato se u čast Boga Horsa, Dažboga i blistavog Jarila, u Kupalskoj noći, točkovi od slame (drevni slovenski simbol), pale i puštaju sa vrha brda, tako da se kotrljajući rasipa vatra sve do same vode! Čak se i dan-danas, u nekim selima Rusije, na isti ovaj način slavi praznik Kupala. Takođe se igraju i razne zabavne igre oko velike logorske vatre, a sve u čast Sunca i, uvek se peva, peva, peva, jer Sloveni JESU vedar, veseo i nasmejan narod, koji se vazda trudio da živi u skladu sa prirodom!

Umesto zaključka ...

Kupala je jedan od četiri najvažnija slovenska praznika u toku godine. On se skoro uvek slavi više dana. Prethodi mu Rusalna nedelja a sam početak praznika obeležen je raznim obredima veče pre letnje dugodnevnice. Slavlje se nastavlja na sam dan dugodnevnice i traje do duboko u noć, često i dan posle. Nažalost, ostalo je veoma malo sačuvanih podataka o prazniku Kupala, tamne sile su se potrudile da sve unište. Zapamćeno je da je ovo veoma važan praznik, zapamćeni su i mnogi obredi ali je njihova svrha zaboravljena!

Osim ritualnog kupanja, na dan praznika Kupala se pale svete vatre na vrhovima brda, koje su Sloveni ritualno preskakali radi pročišćenja. Uz preskakanje vatre, ljudi su gazili po vrućem pepelu, da „noge ne bole“. Obavezno je igranje kola oko vatre, a čobani pale „lile“ od kore breze i divlje trešnje, zatim obilaze svoje torove da bi oterali zle sile, pa se penju na brda i nastavljaju da igraju razne obredne igre oko vatre do duboko u noć. Sam obred paljelja lila na dugodnevnicu, uz igranje i pevanje oko vatre, star je više hiljada godina i čak je i zapisan u Vedama. Štaviše, ovaj običaj i danas postoji u nekim delovima Indije, poznat je kao Rasa Lila, što u slobodnom prevodu znači „božanska igra“. I kod baltičkih naroda postoji sličan običaj pod imenom „Rasa“ ili „Kupoline“…. 🙂

 

https://images.app.goo.gl/xTbZ8YVaCx2F2eTSA

Kupala je najvažniji praznik posvećen Suncu u ovo doba godine. Po narodnom verovanju, na ovaj dan Sunce tri puta zaigra na nebu. Toga dana pletu se venčići sa grančicama koje štrče i predstavljaju zrake Sunca. Venčići se pletu od ivanjskog cveća (galum verum) koje je žute boje kao naše sjajno Sunce. Ali, bere se i drugo, ne samo ivanjsko bilje.

U Bugarskoj postoji običaj da mladi, predvođeni iskusnom vedunom, idu u berbu bilja, pevajući obredne pesme. Kada završe branje po livadama i poljima, pletu veliki venac, kroz koji se provlače svi učesnici obreda radi dobrog zdravlja.

Postoji jako lep slovenski običaj da devojke puštaju venčiće niz reku i zamišljaju svoju želju, najčešće su to želje vezane za udaju.

Jako je bitna i noć pre same letnje dugodnevnice, Kupala, kada se pale svete vatre na raskrsnicama, oko kuća ili na vrhovima brda. Upravo te noći, kako je smatrano u narodu, vide se neobične pojave, kao što je „otvaranje“ neba, sve biljke se saviju ka zemlji, a samo najlekovitija ostaje uspravna! Ako se ta biljka ubere i da nerotkinji, ona će sasvim sigurno zatrudneti! Voda u izvorima prestaje da se talasa, potpuno se umiri… Zvezde sa blistavog neba se spuštaju na zemlju a podzemna blaga se odaju svetlucanjem ili izlaze na površinu… Paprat cveta… Pojavljuju se i druge magične biljke…

https://images.app.goo.gl/pG4xfhf1kHbk59nH8

U Šumadiji, u Gruži, devojke su odlazile noću uoči praznika na vrhove brda, ložile vatru, s venčićima od ivanjskog cveća na glavama, igrale u kolu oko vatre i pevale obrednu pesmu:

„Oj, gori oganj, gori, oko ognja kolo igra…“

Vatra se palila uvek kremenom, pa je zbog toga i nastao naziv praznika Kresnik, Kres, Kris, Krijes, koji je dosta uobičajen u južnoslovenskim krajevima. A letnja dugodnevnica je poznata kao Svitnjak – zbog svitaca koji svetle noću i baš u toj noći počinju da se pojavljuju. Devojke su posmatrale povijanje plamena i dima iz vatre, i po tome proricale o suši i kiši. Nakon što Sunce izađe, devojke su se razilazile ali je svaka nosila po ugarak, kojim su kadile svoju kuću protiv bolesti.

Postoje mišljenja da su slovenska božanstava, Kupala i Koledo – dva brata, koji dele godinu na dva jednaka dela. Uspomenu na Kupala imamo u nekim ivanjdanskim običajima, dok je sećanje na Koleda delimično ostalo u petrovdanskim narodnim običajima. U narodnoj pesmi iz 19. veka Kupalo (Ivan) daje cveće Koledu (Petru), da ga ovaj sačuva do Kupalovog ponovnog rođenja. Cveće ovde simbolično predstavlja Sunce, o kojem se naizmenično brinu braća, predajući brigu u trenutku smrti, i preuzimajući brigu u trenutku rođenja:

Ivanjsko cveće Petranjsko,
Ivanjsko cveće rujano,
Petranjsko cveće plavetno!
Ivan ga bere te bere,
Petar ga plete te plete.
Ivan ga bere te bere,
Daje ga bratu do sebe
.
Svom mlađem bratu Koledu.
Dajući brata moljaše:
„Aj mio brate Koledo!
Evo ti cvetak moj dajem
,
Čuvaj ga divni Koledo.
Čuvaj ga pa ga sačuvaj
,
Do moga čudna rođenja
,
Do tvoga strašna umrenja
,
Umrenja brata Koleda
,
Starijeg brata Božića,
Sinova starog Svaroga.


Petar mi cvetak primaše,
Petar mi vence vijaše.
Pa veli bratu Kupalu:
Oj mio brate Kupalo
,
Stariji brate Ivane,
Primam ti cvetak i život
,
Do moga strašnog umrenja
,
I našeg brata ređena
,
Rođenja mladog Božića
,
Sina nam starog Svaroga.

Ovu pesmu, kao koplikovan odnos Kupalo-Koledo- Božić/Svarožić, pokušao je da objasni dr. Sreten Petrović: „Koledo i Kupala se, u ovom kontekstu, zajedno sa Božićem posmatraju kao tri strukturno ista elementa, tri godišnja lika, genetsko-razvojne transformacije samoga Svaroga, dok se ostali bogovi fiksiraju za određene mesece u godini, nad kojim godišnjim dobima, imaju suverenu vlast. No ne i nad godišnjom „celinom.

I, ako pogledamo Velesovu knjigu nalazimo kraći tekst o Bogu Kupalu:

„I Kupala nam poručuje da moramo biti vojska čistih tela i duša. I tako polazimo stopama njegovim koji je zaštitinik naš u pravednoj borbi.“

Najviše zapisa i običaja o Kupalu ima kod Istočnih Slovena. U hronici ruskog kneza Vladimira, nastaloj oko sredine 17. vjeka, piše:

„Peto božanstvo bilo je Kupala, koga su (Rusi) imali za Boga letine, prinosili mu žrtve u početku žetve.“

Tako se i danas radi u Rusiji uoči Ivanjdana. Uveče se skupe mladići i devojke, prave vence od raznog cveća, stavljaju ih na glave ili opasuju oko pojasa, zatim zapale vatru, pevaju spominjući Kupala. Kupalom se naziva i devojka koju izberu među sobom, zavežu joj oči, pa ona deli sveže ili uvenule vence devojkama što igraju oko nje...

U Srbiji se ranije gotovo obavezno kupalo na Ivanjdan u rekama, da bi se oprale bolesti i svako zlo te da ih reka odnese, u nju su se bacali ivanjsko bilje i venčići. Ivanjska (kupalska) voda ima magijsku snagu telesnog osvežavanja i lečenja, pa se zato na Ivanjdan kupaju ljudi i životinje.

Slovenski sistem duhovnih vrednosti ne može biti u potpunosti shvaćen ako se u obzir ne uzme značaj koji su Sloveni pripisivali duhovnom i telesnom pročišćenju. Zato Kupala možemo, pre svega, smatrati simbolom slovenske težnje, ne samo ka telesnoj, nego i ka duhovnoj i moralnoj čistoti.

Dolaskom hrišćanstva, Kupala je zamjenjen svetim Jovanom (Ivanjdan), a datum praznovanja pomeren je nekoliko dana kasnije. Pravi smisao ovog novog, hriščanskog slavljenja nestaje, pa samim tim i praznik gubi na važnosti. U svakom slučaju, hrišćanska crkva se dobro potrudila da dani i noći izuzetne energije budu be(z)povratno propušteni za njihove vernike…

Zanimljivost ...

U nekim delovima Srbije i dan-danas postoji glagol „mavkati“. Njega je teško definisati ali otprilike znači: provocirati nekog, zadirkivati, dirati (verbalno), namamiti ga verbalno na nešto… Lično mislim da je ovaj pojam ostao iz davnih vremena i da vodi poreklo baš od Mavki – mavkati.

 

 

Naslovna fotografija: https://images.app.goo.gl/rMuk2rwmYBH5dYCC9

Izvori:

https://veles.site/

Miloš S. Milojević/Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog

– Sreten Petrović/Srpska mitologija

– druga lična istraživanja

Rabelamia

Ovde sam da, godinama sakupljana znanja, podelim sa vama – Sve što ste oduvek želele da znate o vešticama – Kako postati veštica i, još mnogo toga – Neka tako bude!

Veštičija enciklopedija:

Kategorije

Prijavite se za novosti sa bloga "Savremena Veštica"

Pratite nas na društvenim mrežama

Lunarni kalendar

Vaši komentari – moji odgovori…

Najnoviji proizvodi iz veštičijeg butika:

Runa URUZ (URUZ)

Runa URUZ je pre svega majčinski, zaštitnički simbol. Ova runa reprezentuje energiju koja je sabijena u njoj samoj, ili energiju

Pročitaj više »

BOG SVETOVID

Bog SVETOVID je najviši nebeski Bog, koji nosi čistotu i duhovnu svetlost dobrote, ljubavi, ozarenja i prosvetljenja sveta PRAV u

Pročitaj više »

Nemojte propustiti ovo

Prijavite se za novosti sa bloga "Savremena Veštica"

Najnoviji postovi, noviteti iz veštičjeg butika i sve o magičnim danima koje očekujete

Ne oklevajte, potpuno je besplatno i možete opozvati prijavu kad god poželite. Vašu email adresu koristimo samo za slanje poruka sa našeg sajta. Cenimo Vašu privatnost.