Mati Syra Zemia je slovenska Boginja Majka i smatra se da je ona jedno od najstarijih i najvažnijih božanstava. Njeno ime znači Majka Vlažna Zemlja, predstavljajući tako ovu Boginju kao simbol plodnosti, davaoca života i reproduktivne sile. Ženska simbolika zemlje, univerzalna za sve slovenske tradicije, otkriva se kroz metaforu materinstva i plodnosti (između ostalog i sposobnosti da donese letinu).
Belorusi su smatrali da zemlja, primajući u sebe seme, „zatrudni i daje novi rod, da je ona sveopšta Majka i hraniteljka, jer hrani žive a uzima za sebe mrtve. U ruskim folklornim tekstovima i frazeologiji poznat je ovaj izraz Majka Vlažna Zemlja koji označava plodnu zemlju koju je oplodila nebeska vlaga. U skladu sa tim, ispošćena i jalova zemlja u ruskim pesmama i legendama se opisuje kao „udovica“. Arhaične predstave o nebu i zemlji kao bračnom paru, sačuvane su u magičnim formulama kao što je: „Ti si Nebo – otac, ti si Zemlja – majka!“. Po bugarskom verovanju, iz braka neba i zemlje rođen je Mesec. Motiv materinstva u verovanjima o zemlji ima veze ne samo sa kosmičkim likom univerzalnog plodonosnog načela, nego i sa realnom majkom konkretnog čoveka. To se ispoljava u zabranama udaranja zemlje, koje su motivisane mogućnošću uvrede sopstvene mrtve majke. Poštovanje zemlje kao majke, doprinelo je zbližavanju tog kruga predstavom lika Bogorodice, kojoj su se Srbi obraćali sa „Zemljo, Bogomajko!“. Smatralo se da psovanje majke vređa istovremeno sve tri čovekove „majke“: njegovu rođenu majku, Majku Vlažnu Zemlju i Bogorodicu.
Poštovanje Boginje Majke potiče iz perioda matrijarhata, društvenog uređenja koje se u nekim svojim formama održalo kod Slovena čak do desetog veka. Zapisi koji govore o dobu kneginje Olge (druga polovina 10. veka) spominju da su žene tog doba imale skoro ista prava kao i muškarci. Sama Olga posedovala je svoje sopstveno imanje kojim je upravljala pre nego što se udala za kneza Igora, čiji je presto kasnije nasledila. Izvori tvrde da se sve do 988. godine u Rusiji poštovala Boginja Majka uz niz prirodnih božanstava i duhova predaka. Iz svih materijala koje posedujemo možemo da zaključimo da su neki oblici matrijarhata postojali sve dok knez Vladimir nije prihvatio hrišćanstvo 988. godine, srušivši mnogobožačke idole postavljene na brdu iznad Kijeva. Što se tiče prava žena kod nas, situacija je bila vrlo slična.
Vladislav Ribnikar je smatrao da su slovenske žene izgubile svoja prava tek kada su Srbi prihvatili vizantijske običaje i zakone.
Iako nisu svi istraživači smatrali da su slovenske žene imale ista prava kao i muškarci, opšte je mišljenje da su Sloveni živeli u nekoj vrsti matrijahata. Ovu činjenicu iskoristila je spisateljica Marija Semjonova, pa je u svojim knjigama o Vukodavu opisivala slovensko društvo kao ono u kome se žena poštovala kao svetinja. Još jedna činjenica govori u prilog velike starosti kulta Boginje Majke: ona se nikad nije predstavljala kao božanstvo u ljudskom obliku, već se poštovala kao sama božanska Zemlja. Kao što znamo, ovakvo shvatanje vezano je za jednu od najstarijih religija čovečanstva – animizam, prema kome su sve stvari koje okružiju čoveka produhovljene i božanske.
Mati Vlažna Zemlja samo je jedno od imena Boginje Majke. U Poljskoj je ona bila poznata kao Matka Ziemia, a u Litvaniji kao Zemyna, odnosno Zemlja sama. U Velesovoj knjizi spominje se krava Zemun, nebeska krava, koja je povezana sa sazvežđem Bika (grad Zemun je verovatno dobio ime po ovoj Boginji Majci). Krava je kao životinja svakako povezana sa jednom Boginjom plodnosti, budući da se svaka Majka Boginja predstavljala kao mnogogruda. Zato nije čudno što je kod starih Slovena krava smatrana svetom životinjom, koja se nije jela. Ona daje mleko i onaj ko je ima na svom imanju bio je bogataš, ali ako se krava razboli ili ugine, to se smatralo veoma lošim znakom za celu porodicu. Obično se prinosila žrtva da bi se vratio u normalu narušeni balans.
Sloveni su uvek imali poseban odnos prema Boginji Majci, sasvim drugačiji odnos od onog koji su imali prema ostalim Bogovima. Ovaj odnos bio je mešavina ljubavi i poštovanja, kao i osećaja neobične bliskosti. Majka Zemlja bila je jedino božanstvo kome su se Sloveni direktno obraćali, bez posredovanja i korišćenja usluga sveštenika. Ona je imala ulogu proročišta kome su se Sloveni obraćali za savet, ali i ulogu božanskog svedoka i sudije. Pri sukobima oko privatnog vlasništva seljaci su joj se obraćali sa molbom da im bude svedok i u nju su se zaklinjali. Kada je bilo potrebno da se brak potvrdi, seljaci su gutali grumen zemlje ili ga pak stavljali na glavu. Njena pomoć korišćena je i pri zaštiti stoke od bolesti. U tu svrhu Sloveni bi izorali brazdu oko stoke, oslobađajući na taj način zaštitničku moć zemlje. Zemlja u slovenskim verovanjima ima obeležja svetosti i ritualne čistote, zato su joj se Sloveni obraćali kroz molitve i basne sa istim molbama kao i božanstvima: „Pomiluj, sačuvaj i spasi, sveta zemljo i majko Božja!“. Za grešnog čoveka su govorili da nije dostojan da ga „sveta zemlja na sebi drži“. Takođe se smatralo da zemlja ne prima u sebe tela „nečistih“ pokajnika: njihovim sahranjivanjem u zemlju narušavaju se vremenske raznoteže i opšti kosmički poredak, te se tela takvih mrtvaca u zemlji ne raspadaju ili ih sama zemlja „izbacuje“. Običaj ispovedanja zemlji zadržao se kod starih Slovena sve do 19. veka. U srpskoj tradiciji, seljaci su ženu, koju bi zatekli da se bavi vračanjem, terali da se pokaje zemlji za svoje grehove. Još jedan običaj Slovena je stekao veliku popularnost, a to je celivanje (ljubljenje) zemlje u raznim ritualnim situacijama: pre prvog oranja ili prve setve, prilikom mirenja ili moljenja za oproštaj, prilikom izgovaranja zakletve ili molitve i tako dalje. Migranti su pred polazak u tuđu zemlju uzimali pregršt rodne zemlje da bi se ustalili na novom mestu, a isto tako su postupali i hodočasnici koji su napuštali rodni kraj na duži vremenski period: nosili su sa sobom šaku rodne zemlje koja bi, u slučaju smrti hodočasnika, bila sipana u oči ili na njegov grob. Svetost rodne zemlje određivala je i činjenica što se ona smatrala „svojom“ i u nju su sahranjeni svi preci. „Roditeljska“ zemlja uzeta iz porodičnog dvorišta ili sa groba rođaka, smatrana je svetom i verovalo se da ona može da zaštiti od nevolja. Zbog toga možemo pronaći u raznim tekstovima koji prepričavaju živote naših starih, da su sve bolesti, zla i nesreće slani u „tuđu zemlju“, odnosno u „pustu“, „daleku“, „crnu“, „devetu zemlju“ i tako dalje.
Sve ovo nabrajam i prepričavam da bih naglasila suštinsku nit verovanja starih Slovena i koliko je značajnu ulogu zauzimala zemlja.
Shodno tome i budući da je Mati Vlažna Zemlja bila jedno od najpoštovanijih božanstava, nije ni čudo što se verovanje u ovu Boginju održalo među Slovenima i posle prihvatanja hrišćanstva. U Rusiji je posle 988. godine vladao period takozvanog „dvoverja“, pa su se paganski Bogovi poštovali istovermeno sa Hristom i hrišćanskim svecima. Funkcije Boginje Majke prenete su na Bogorodicu, a iz tog perioda potiče i jedan mit koji spominje Boginju majku u nešto izmenjenoj ulozi. Naime, ovaj mit koji govori o stvaranju univerzuma od strane Roda i Lade spominje i stvaranje tri sveta: Java, Nava i Prava. Jav je bi svet vezan za Majku Vlažnu Zemlju i predstavljao je sve ono što možemo spoznati sa svojih pet čula, odnosno pojavni svet. Danas iz korena ove reči imamo reči: java, pojava, javni, pojavni, javiti i tako dalje. Znači, sve što možemo videti, čuti, osetiti, okusiti i pomirisati, sva ova iskustva koja potiču od naših pet čula je pojavni svet Jav, a za njega se vezuje Boginja Majka Vlažna Zemlja.
Izvori na internetu opisuju događaj koji se održao u jednom slovenskom selu (ne navodi se u kom) u kome je zavladala kolera. Žene iz sela su se jedne noći okupile i koristeći rala počele da izoravaju zemlju ne bi li probudile moći Boginje Majke i prizvale je u pomoć. Tom prilikom su se trudile da deluju što strašnije pa su sa sobom nosile lobanje i druge različite alate. Cilj im je bio da isteraju koleru iz sela koristeći moć Majke Vlažne Zemlje, istovremeno budeći u sebi jednu prastaru snagu koja je stotinama godina dremala u njihovim bićima. Device iz sela raspuštale su kosu dok su starice pokrivale glavu belom tkaninom. Cela povorka pravila je strahovitu buku nameravajući da uplaši zle sile, a svaki muškarac koji je imao tu nesreću da preseče put povorci žena nastradao bi od njihovog oruđa. Ne bi bilo ništa čudno da se ovakav ritual održao u doba matrijarhata, kada je žena imala glavnu ulogu u društvu i kada se verovalo da je ona ljudski oblik Boginje Zemlje. Međutim, ovaj događaj se odigrao na početku dvadesetog veka. Ovo pokazuje da se kult Majke Vlažne Zemlje održao do današnjih dana u skoro neizmenjenom obliku, zbog čega možemo zaključiti da je ova Boginja bila među najznačajnijim božanstvima slovenskog panteona.
Boginja Majka Vlažna Zemlja je božanstvo koje se vezuje uz ranu jesen (period kada mi ubiremo plodove svoga rada i kada se simbolički rađamo), majčinstvo, zemlju i sav pojavni svet. Ona je duboko utkana i još dublje prožima svakodnevni život čak i danas. Majka je, jer svima nama daje život i svoj život živimo na njoj – Zemlji. Od njenih plodova svi se hranimo, od njenih delova sve stvaramo. Epitet „vlažna“ predstavlja njenu plodnost i ženski, pasivni princip. Ono što je u istočnjačkoj filozofiji „Yin“ (koji je suprotan „Yangu“) a zajedno, ova dva principa predstavljaju ciklus života, „Točak života“, krug stvaranja svega što postoji, što je postojalo i što će postojati. Ona je ono što je aktivno u pasivnom, svetlo u tami, pasivno u aktivnom, tama u svetlosti. Zemlja sve trpi, u nju ulazi sve i ona rađa i daje sve, sve nastaje iz nje i sve se u nju vraća, samo u međuvremenu menjajući svoj oblik i transformišući energiju.
Majka Vlažna Zemlja predstavlja ženu koja je rodila i drži sve svoje najmilije uz sebe i u svojim rukama. Žena koja doji i drži svoje dete u naručju. To je ona žena koja je rađanjem promenila svoj pogled na svet, koja više nije sama i više nije odgovorna samo za sebe, već i za svoje potomstvo. Ona voli bezuslovno i čisto, čak i onda kada je to iscrpljujuće za nju, ona pronalazi način da pruži sve što može i da je to u isto vreme usrećuje. Žena koja je postala majka i koja uči od početka šta je to što je jednom ljudskom biću potrebno da bi opstalo, normalno funkcionisalo i bilo srećno, a to je ogroman posao.
Ona, dakle, kroz svoju kreaciju uči osnovne potrebe svakog čoveka, upoznaje odrastanje, sazrevanje, nemoć ljudskog života i, u isto vreme, pronalazi snagu u sebi da se sa svim tim saznanjima izbori u sebi samoj. Shvata suštinski da je odgovorna za „mali ljudski život“ i da on u potpunosti zavisi od nje. Ona je premudra koja nastavlja da uči od svoje kreacije.
Majka Vlažna Zemlja je ono zajedničko svim ljudima na ovoj planeti, jer smo svi satkani od nje i ona je ta koja nam je poklonila život.
Naslovni photo: https://pin.it/7wMTAIi
Izvori:
– starisloveni.com
– Slovenska mitologija – Enciklopedijski rečnik
