Praznik VIDOVDAN, 28. jun

Bog Svetovid (Svjatovit) bio slavljen kao jedan od najznačajnijih Bogova u slovenskom predhrišćanskom periodu i zauzimao je značajnu ulogu u duhovnom životu ljudi, kao i u običajima i tradiciji. Bog Svetovid nastavlja da živi sa Slovenima i u moderno doba…

Ovaj Bog je kod nas poznatiji kao Beli Vid ili samo Vid, otud i praznik Vidovdan. Za praznik Vidovdan, hrišćanski vernici kažu da je to nepokretni verski praznik koga praznuju Srpska pravoslavna crkva i Bugarska pravoslavna crkva, 28. juna, i da je jedan od najvećih srpskih praznika. Kod Srba je poznat pod nazivom Vidovdan, a kod Bugara Vidovden ili Vidov den. Vid. „Vid“ je ključna reč. Čućete razne priče, kako se na taj vidi ovo ili ono i da je zbog toga ovaj dan baš ovako nazvan, čak i verziju imena ovog praznika koja kaže da su poštovanje svetog Vida (lat. Sanctus Vitus) doneli sa sobom nemački katolički rudari, Sasi, a njihov svetac je prilagođen lokalnom stanovništvu. Međutim treba imati u vidu da su u Polablju, gde je takođe poštovan Svetovid, njegova svetilišta mahom zamenjena crkvama posvećenim svetom Vitu (čitaj: varvarski su rušeni hramovi Rodne vere i na istim, svetim mestima podizane novokomponovane crkve). Vidovdan je fiksni praznik koji Rimokatolička crkva obeležava 15. juna i posvećen je sv. Vidu, a sam kult Svetog Vida je bio vrlo jak među južnoslovenskim rimokatolicima. Na to upućuje istovetnost u datumu (28. jun je 15. jun po starom kalendaru) i odsustvo kulta ovog ranohrišćanskog svetitelja u pravoslavnom hrišćanstvu. I danas po katoličkom Jadranskom primorju postoji obilje toponima i hramova koji nose ime Svetog Vida, a Sveti Vid je i zaštitnik grada Rijeke, koja Vidovdan (15. jun) obeležava kao dan grada (potrebno je skrenuti pažnju da zvaničan datum Vidovdana nije 28. jun, već 15. jun, samo što taj 15. jun zbog razlike u kalendaru pada na 28. gregorijanski jun).

Mnogo sam srećna kada pravim ovakve paralele, iz samo jednog razloga: oni nečastivi koji su sve preokrenuli naopačke, koje su tuđe prisvojili za svoje i koji su isti narod pokušali da odvoje, samo su ostavili tragove iste zajedničke vere, istog korena (koliko god se to nekima ne svidelo), samo će nas nesvesno dovesti do ponovnog ujedinjenja, makar to bilo samo mentalno ili duhovno, ali biće dovoljno za kosmički preokret!

Danas se u našim krajevima proslavlja praznik Vidovdan i o njemu su ispevane mnoge pesme, a postoje i mnogi zapisi. Evo šta kaže Savatije M. Grbić u jednom svom zapisu iz XIX veka:

„Uoči Vidova dana idu žene i devojke po livadama, pa naberu dosta vidovdanske trave. Tu travu metnu u vodu, u kakvom sudu, da prenoći, pa se ujutru umivaju. To rade da čeljad preko godine ne bi bolele oči. Na Vidovdan ujutru, rano pre Sunca, izlaze ljudi u polje i gledaju koju će planinu Sunce prvo ogrejati. Koju prvo ogreje, podno nje će dobro roditi svi usevi. Ovoga dana običaj je da žene i devojke sve nove stvari, koje su preko godine izrađene (ponjave, ćilime, jastuke, suknje, ubrade itd.) iznesu u dvorište i na konopcu obese, da ih vidi Vidovdan i Sunce. To rade i da ih moljci i miši ne bi pojeli po sanducima.“

Devojke i žene beru biljku vidovčicu (vidac, vidić, vidovka), potapaju ga u vodu, gataju pomoću nje, a voda, u kojoj su stajale potopljene biljke služi za ispiranje očiju, popravlja vid i leči razne očne bolesti. Veče pre Vidovdana, neudate devojke stavljale su biljku vidovčicu pod jastuk i verovale su da će sanjati momka za koga će se udati. U Bosanskoj krajini devojke su ritualno brale crveno cveće vid i modri vid, pred spavanje ga, stavljajući pod jastuk, govorile:

„O, moj Vide viđeni, o moj dragi suđeni,

ako misliš jesenas (da me prosiš),

dođi večeras,

u prvi sanak na sastanak!“

U okolini Vlasenice, devojke bi uoči praznika Vidovdana brale vidovu travu i pripremale još ponešto: nalivale su vodu u lonac koji je kupljen bez pogađanja, zatim uzimale malo hleba i soli, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju bi prebacile preko lonca. Po završenim pripremama, devojka bi pre spavanja izgovarala:

„Sveti Vide i vidova travo, otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga! Ako je daleko, evo mu detelina od četiri krila, neka ka meni doleti. Ako je gladan, evo mu soli i hlijeba, nek se najede. Ako je žedan, evo mu vode, neka se napije. Ako ne može preko vode preći, evo mu ćuprije (misleći na tkanicu), neka pređe!“

Očigledno je da je samo ime ovog Boga – Vid, ili kako hrišćani kažu – Svetitelj Vid, odredilo prirodu rituala koji se izvode na njegov dan. Zbog toga se, po generalnom uverenju, smatralo da sve što se toga dana vidi u tome će se i imati uspeha! Zato su meštani pod Fruškom gorom, imivajući se jutarnjom rosom govorili:

„Oj, Vidove, Vidovdan,

što ja očima video, to ja rukama stvorio!“

Išlo se i dalje, u nekim krajevima su iz sanduka vađeni novci i sve artije od vrednosti, preslagale se i prebrojavale se… Smatralo se da će se tako i posao umnožiti…

Srbi, zbog zaborava svoje predhrišćanske istorije, kao što su zaboravu skloni na kraju krajeva i svi ostali Sloveni, ovaj praznik povezuju sa bitkom na Kosovu, koja se, kako mnogi istoričari kažu, odigrala na Vidovdan. Na Mramornom stubu, koji je podigao despot Stefan Lazarević, oko 1402.godine, piše kada se odigrala taj boj:

„… I si vasa rečena savršiše se va leto 6897,

nidikto 12, meseca junija 15. dan, va vtrornik,

čas že suštu ili 6. ili sedmomu, ne vede, Bog vest“

https://pin.it/6oEF6s8

Danas se Vidovdan obeležava u slavu poginulima na Kosovu za odbranu srp(b)stva, slovenstva i uopšte cele Evrope od najezde Turaka.

Dalji zapisi, Sakso Gramatik, istoričar koji je najverovatnije bio očevidac pokrštavanja baltičkih Slovena, zapisao je da se Svetovidov praznik u Arkoni slavio kada se sabere sva letina (ako je ovaj zapis tačan, onda su baltički Sloveni sa zakašnjenjem slavili dan Boga Vida, ili je namerno napravljen „štimovan“ dokument, kako bi se ubuduće, čak iako se slavi slovenski praznik – slavi na pogrešan dan, a onda on nema više nikakvu vrednost). Sabiranje letine, gde se pritom mislilo prvenstveno na žetvu, znači da je žetva već trebala biti završena, a u vreme datuma Vidovdana koji mi poznajemo – to nikako nije moguće. Zapravo, žetva u to vreme nije čak ni započeta.

Prema nekim mišljenjima, Svetovidov dan je na našim prostorima mogao biti na dan letnjeg solsticijuma, na najduži dan u godini. Naravno, ne postoje materijalni dokazi za tako nešto, ali ako toliko „razbacanih“ Slovena slavi Boga Svetovida baš u to vreme, treba dobro razmisliti, jer je prosto nemoguća jedna tako velika i masovna greška svih Slovena…

Još jednom ću naglasiti da je u moderno vreme proslava Vidovdana, za Srbe, uglavnom povezana sa Kosovskim bojem, jer je to još jedan način sećanja na poginule. Uzdajući se u pomoć Boga Vida – boga rata i izobilja, Srbi su krenuli u boj, upustili se hrabro u bitku sa višestruko brojnijim neprijateljem i naneli mu ogromne gubitke.

U celoj ovoj zbrci, osim razjedinjavanja slovenskog naroda u novije vreme, najveći problem je zapravo nastupio sa primanjem hrišćanstva. Tada, naši stari rodni praznici, bivaju zamenjeni novim, a same datume novih praznika određuje crkva, lično. Da ne govorimo o tome koliko je julijanski kalendar neprecizan (kasni 11 min i 14,75 sec/astronomska godina) i koliko nema veze ni sa kakvom verom… Ali, šta to nama znači, nama koji poštujemo stare Bogove?! Ako je neki naš stari praznik zamenjen hrišćanskim, a vreme praznovanja je ostalo isto – to isto vreme je poremećeno zbog nepreciznosti julijanskog kalendara (1582. godine, kada je jedan deo hrišćanske crkve počeo sa korišćenjem gregorijanskog kalendara, razlika između tog i julijanskog kalendara je iznosila 10 dana, a danas je to čak 13 dana, skoro pa 14!)

Ako bi se u to vreme slavio Vidovdan, onda bi on bio 25-26. juna po novom kalendaru. Zaista je žalosno što julijanski kalendar još više udaljava naše praznike, koji su delimično sačuvani i „prepakovani“ u hrišćanstvu i udaljeni od pravog datuma održavanja. U tom slučaju, rekli smo mnogo puta, proslava nema nikakav duhovni i energetski efekat.

Na kraju, moram da kažem ponovo da je i dalje nedovoljno jasno kada zaista treba slaviti dan Boga Svetovida, ali sve dok pišemo i govorimo o njemu- On neće biti zaboravljen. Nikada se ne zna, možda nekim čudom, pronađemo neke dobro čuvane tajne zapise i rasvetlimo sve misterije vezane za Vidovdan.



Do tada, ostavljam vas sa sačuvanim narodnim običajem da u veče Vidovog dana idu momci i devojke, obilaze njive i useve i pevaju:

„Ide Vide da obide,

sve useve i plodove.

Što je niklo i poniklo,

što je niklo, nek je niklo,

nek je niklo i nek raste!

A što nije nek’ ne niče,

nek’ ne niče i ne raste!“

 

 

Naslovna fotografija: https://pin.it/4Gs38ff

Izvori:

https://veles.site/

Savatije M. Grbić, zapisi iz XIX veka

– Sakso Gramatik, istoričar, zapisi

– druga lična istraživanja

 

Rabelamia

Ovde sam da, godinama sakupljana znanja, podelim sa vama – Sve što ste oduvek želele da znate o vešticama – Kako postati veštica i, još mnogo toga – Neka tako bude!

Veštičija enciklopedija:

Kategorije

Prijavite se za novosti sa bloga "Savremena Veštica"

Pratite nas na društvenim mrežama

Lunarni kalendar

Vaši komentari – moji odgovori…

Najnoviji proizvodi iz veštičijeg butika:

Runa FEHU (FEHU)

Runa FEHU je povezana sa slikom goveđih rogova, stoke i sa nasleđem, odnosno sa svim pokretnim bogatstvom. Korespondencija ELEMENT: Vatra

Pročitaj više »

Nemojte propustiti ovo

Prijavite se za novosti sa bloga "Savremena Veštica"

Najnoviji postovi, noviteti iz veštičjeg butika i sve o magičnim danima koje očekujete

Ne oklevajte, potpuno je besplatno i možete opozvati prijavu kad god poželite. Vašu email adresu koristimo samo za slanje poruka sa našeg sajta. Cenimo Vašu privatnost.